Oprostite mi što ovo ovde pišem… Ali nekako, možda tako i treba. Jer ples nas je spojio…
Iako smo na početku meseca mislili da ćemo ovaj oktobar pamtiti po plesu i osmesima mislim da će se svi složiti da je sada ovaj oktobar postao prepun bola i suza. Jer je on odlučio da ode. Nije nas ni pitao šta mislimo o tome, kao i uvek uradio je po svome. Ne znam da li je mogao i da nasluti koliko će nas to boleti.
Milan je bio razlog zbog koga sam u salsi uživala od prvog dana, i kada nisam umela ni malo da plešem. Njegov osmeh i uživanje u plesu nikoga nisu mogli ostaviti ravnodušnim. I svi su ga voleli. Baš svi… Možda će mi neki zameriti što ovo pišem, ali jače je od mene. Ovo je moj način da podelim svoja osećanja.
Na današnji dan smo izašli. Mislim da na svetu nije postojala osoba koja se toliko smejala kada samo pomislim na njega i na susret sa njim. Danas, posle dve godine, ne umem da se nasmejem. Suze samo teku i iz glave ne mogu da izbacim scenu – trenutak kada sam saznala da ga više nema. I budna, i u snu, ne mogu da zaboravim niti jedne jedine sekunde. I još ne mogu da poverujem, nespojivo je sve to sa onim osmehom…
Milane, ovo je možda način da se pozdravim sa tobom. Kada mi nisi dao drugi. Tvoj otac mi je rekao da si me puno voleo… Možda nisi bio svestan, ali i ja sam volela tebe, više nego što si mogao da zamisliš. I ne znam kako da sada iz srca izbijem ovu bol. Sve se u meni skupilo i svaki deo mene boli i plače. Kažu da si ti tako odlučio, i sad valjda treba da mi bude lakše zbog toga? Ne znam za njih ali meni nije. Nadam se, ako postoji nešto posle smrti, da si tamo srećan i da plešeš i smeješ se kao onog oktobra kada sam te prvi put videla… Ja ću te zauvek čuvati u srcu i žaliti što te više nema…
Zauvek tvoja Kiki